U osmoj de­ce­ni­ji ži­vo­ta Vla­do Pa­u­no­vić iz plav­skog se­la Ve­li­ka, ostao je bez so­ci­jal­ne po­mo­ći i za­vi­si od do­bre vo­lje dru­gih lju­di. Sko­ro ne­mo­ćan da pro­mi­je­ni bi­lo šta u svom ži­vo­tu ovaj se­dam­de­set­še­sto­go­di­šnjag je bo­le­stan i ne­jak za bi­lo ka­kav po­sao. Ži­vi u sta­roj tro­šnoj ku­ći, ka­ko je on na­zi­va, du­va­ri­ni, ali kao da je bez kro­va nad gla­vom. Vra­ta i pro­zo­ra sko­ro da i ne­ma – sve je po­lo­mlje­no ili do­tra­ja­lo, pa hla­dan va­zduh fu­ru na sve stra­ne. Po­kuć­stva i teh­nič­kih apa­ra­ta ne­ma.
– Ži­vim sam. Ka­ko mi je – ta­ko mi je. Dru­go ni­šta ne mo­gu stvo­ri­ti. Do sko­ro sam pri­mao so­ci­jal­nu po­moć, a sad mi je i to uki­nu­to. Ka­žu, po ne­ka­kvom no­vom za­ko­nu. Ve­le da je na mo­je ime upi­sa­na ne­ka odr­li­ja (ze­mlja), za ko­ju ne znam ni gdje je ni­ti je mo­gu ra­di­ti. Ja im je da­jem, pa ne­ka je oni is­ko­ri­ste. Star sam, bo­le­stan i ne­jak za bi­lo ka­kav po­sao. Da mi ni­je do­brih kom­ši­ja ko­ji mi če­sto do­ne­su na­mir­ni­ce i spre­me mi da po­je­dem ne­što to­plo, a če­sto me po­zo­vu i kod se­be ku­ći, ska­pao bih. Za­hva­lju­jem se svi­ma i ne znam ka­ko dru­ga­či­je da se odu­žim – ka­zao je Pa­u­no­vić.
Pri­je ne­ko­li­ko da­na nje­gov kom­ši­ja Mla­den Vu­če­tić pod­sta­kao je hu­ma­ni­tar­nu ak­ci­ju za po­moć Pa­u­no­vi­ću. Za­jed­nom Vu­če­tić i dru­ge kom­ši­je pri­ku­pi­li su no­vac i ku­pi­li su špo­ret i ne­što osnov­nih pre­hram­be­nih na­mir­ni­ca. Na ovaj na­čin vje­ru­ju da će mu bar ma­lo ubla­ži­li pat­nje. Ovo ni­je pr­vi put da Pa­u­no­vi­ću pri­ska­ču u ne­vo­lji. Oni su za­bri­nu­ti za Vla­da i pi­ta­ju da li je iko od op­štin­skih i dr­žav­nih orga­na upo­znat sa uslo­vi­ma u ko­ji­ma ži­vi Pa­u­no­vić, a on ni­je je­di­ni član za­jed­ni­ce ko­ji pre­ži­vlja­va na ivi­ci ne­ma­šti­ne. Ko­li­ko zna­ju i u dru­gim, okol­nim mje­sti­ma ima još mno­go lju­di ko­ji su, po­put Vla­da, u ne­za­vid­nom po­lo­ža­ju.
– Ra­zu­mi­je­mo da se po za­ko­nu ure­đu­je ži­vot u dru­štvu. Ra­zu­mi­je­mo i da su so­ci­jal­na da­va­nja pre­vr­ši­la sva­ku mje­ru. Ali, vla­da­ri su ih iz­mi­sli­li i da­va­li ra­di gla­so­va i svo­je do­ži­vot­ne vla­da­va­ne. Bog zna ko­li­ko nji­ho­vih za­stup­ni­ka je išlo od ku­će do ku­će i za gla­so­ve nu­di­li so­ci­ja­lu, a sad ih uki­da­ju kom­pju­te­ri­ma. Is­tri­na je da ima raz­li­či­tih pri­mje­ra ne­ma­šti­ne, pa za­što se ne pro­vje­ri na li­cu mje­sta ko, ka­ko i za­što ži­vi te­ško. Šta ko ima, od če­ga mo­že ili ne mo­že da ži­vi, mo­že li ne­ko kad je star i bo­le­stan da ob­ra­đu­je ze­mlju, a ne sa­mo ima li na svo­je ime upi­sa­nu imo­vi­nu i šta ka­že za­kon. Na Vla­do­vo ime mo­že da bu­de naj­plod­ni­je i naj­kva­li­tet­ni­je ima­nje, ali on ne mo­že do te nji­ve ni do­ći, a ka­mo­li ra­di­ti i za­ra­đi­va­ti. Ne­ka do­đu kod ta­kvih i ne­ka se na­go­de, pa nek uzmu tu imo­vi­nu, ali da čo­vje­ku ne­moć­nom za rad i ži­vlje­nje da­ju tu cr­ka­vi­cu da mo­že ne­što da ku­pi da po­je­de, da mu krov nad gla­vom po­pra­ve, da ti lju­di vi­de da ima­ju dr­ža­vu – po­ru­ču­ju mje­šta­ni.
N.V.


So­ci­jal­no ne­ma ni za jed­no­krat­nu po­moć

Di­rek­to­ri­ca Cen­tra za so­ci­jal­ni rad u Pla­vu Bran­ka Đu­kić, ka­za­la je da no­vim si­ste­mom so­ci­jal­ne i dječ­je za­šti­te, to jest, uvo­đe­njem so­ci­jal­nog kar­to­na, cen­tri za so­ci­jal­ni rad su umre­že­ni sa re­sor­nim in­sti­tu­ci­ja­ma i u tom skla­du se mo­ra po­stu­pa­ti.
– Kod Vla­da Pa­u­no­vi­ća je do­ka­za­no da po­sje­du­je imo­vi­nu ko­ja pre­la­zi cen­sus za ostva­ri­va­nje pra­va na Ma­te­ri­jal­no obez­be­đe­nje i po­moć, shod­no od­red­ba­ma Za­ko­na o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti. Mi mi­mo to­ga ne mo­že­mo po­stu­pi­ti, je­di­no mo­žda da da­mo ne­ku jed­no­krat­nu po­moć, ali i to te­ško, jer smo sla­bih fi­nan­sij­skih mo­guć­no­sti – ka­za­la je Đu­kić.